Пролог

И ПОСЛЕ СТО ГОДИНА ЛУТАЊА
Обично чудо београдско

Увежбавамо катастрофу као хронику најављене смрти. Понављамо до тупости, згађени или помирени, да је онда кад се заиста догоди не бисмо ни приметили. И кад не идемо у позориште, бар два пута месечно оно долази код свих нас. Представе су увредљиво слабе, једва скечеви, али, шта ћеш, бар убијамо време. Или себе. Прогањају нас осмеси са заосталих предизборних плаката: нека подљудска створења цере нам се у лице, заклињу нам се на верност. Паликуће нам опколиле дом, а ми пакујемо кофере и напуштамо га, да нам не пропадне јефтини аранжман на топлим морима. Важно је да нам не одбију од пензије и да нисмо омашили на кладионици.
Али има у нама нешто веће од нас. Неко чудо. Појављује се нагло, није га лако израчунати. Нека Рука Правде, неко Срце Слободе, нека надљудска снага. Нешто што увезује Заклетву и Чин. Ко то потцени починио је грешку коју не може исправити. Таква грешка, пре тачно сто година, прогутала је овде четири царства. Нико није веровао да ће тако бити, али ми јесмо. Наши ђедови. Ништа нам није било прече ни реалније од изранављене мученице Србије. Мајчице.
Када је краљ Петар Први, после скоро три године избивања, поново стигао у Београд, у новембру 1918, на Теразијама се ни мува није чула. Испред постројених јединица победничке војске, затегнут као струна, стари војвода Живојин Мишић, начелник штаба Врховне команде, ступио је стројевим кораком по изрованој калдрми. Подигао је сабљу у висини чела и продорно рапортирао: „Ваше Величанство, задатак је извршен, Отаџбина је слободна!”
Очи Краља и Војводе биле су пуне суза. Београд је плакао, ћутке, високо дигнута чела. На Саборној цркви звонила су звона. И онај што ово бележи, године 2018, плаче.
То чудо, то нешто веће од нас, и сада је живо у нама. Живље од нас. Нико то не би смео да заборави, поготову не ми. Ако изневеримо чудо, постаћемо чудовишта.